Финале конкурса COGNITIA LIBERA

Финале конкурса COGNITIA LIBERA одржано је 25. априла 2015. године у Гимназији ''Руђер Бошковић'' у Београду. На овом конкурсу за радове из области филозофије и социологије учествовало је 77 ученика из Србије, а само десет ученика је захваљујући својим радовима остварило пласман у финале.

Међу њима је и ученик наше школе, Давид Вучинић 4/7 који је својим радом ''Колико је одржив концепт нације без државе'' остварио пласман у финале овог такмичења. Пошто је рад интердисциплинаран ментори су били професор социологије Биљана Станојевић и професор филозофије Тијана Ћук-Петковић.

Колико је одржив концепт нације без државе?

Апстракт:

Појам ''нације без државе'' дубоко је укорењен у историји цивилизације. Стога, да би се дошло до бољег упознавања са самим појмом, као и до пружања одговора на питање ''Колико је одржив концепт нације без државе'', морамо се вратити натраг, и наше путовање започети управо на самом почетку – тренутку рађања цивилизације. Са развојем теме, спознаћемо различите форме кроз које је друштво пролазило при сопственом развићу. Траса усложњавања друштва учиниће се наизглед еволуционистичко једнолинијском, и сваки пут другачијом, али уколико сагледамо чињеницу да је човек сваког пута био у њеној основи, схватићемо да је и основа сваке промене иста. Та основа је управо оно што човека од вајкада покреће, његов лични интерес.

Term ‘’Nation without a state’’ is deeply ingrained in the history of civilization. Therefore, if we would like to get familiarized with the term itself, and to give an answer to question ''How much is the term nation without a state sustainable , we will have to go back, and our voyage start at the very beggining – the moment of procreation of the civilization. With the development of the theme, we will meet the variety of changes through which the society passed. The development of society will seem evolutionistly single-lined and every time different. But if we percieve the fact that the man has always been in it's fundament, we will realize that the basement of every change has always been the same. That base is spirit-movens of every human been, his personal behoof.

Колико је одржив концепт нације без државе?

"Према мом мишљењу, настаје дакле држава зато, што сваки од нас није сам по себи доста, него му много треба и потребни су му други.'' -Платон, Држава

Аклимацијом хомо сапиенс-а (homo sapiens lat.) на животну околину, настале су три основне људске расе: бела, црна и жута, у оквиру којих су се временом, као последица људске потребе за стварањем заједнице издвајала организована друштва. Њихово стварање и развитак најпре су били условљени различитим географским факторима. Потреба за одређеним видом организације довела је и до појаве првих језичких система, који су се заједно са друштвом временом мењали, и попримали облике какве данас познајемо. Сложене друштвене формације корелирају са појавом првих организованих ''социјално-одговорних'' друштвених заједница - градова држава на блиском истоку, односно полиса у Грчкој. Становништву окупљеном око истог центра власти, заједничког култа и територије, бивале су омогућене основне животне потребе и безбедно живљење према устаљеном реду. За узврат, било је потребно испунити основне (грађанске) дужности. Управо ови елементи: раса, језик, писмо, култ (вероисповест), територија, заједничко порекло, традиција и историја одређиваће данашњи појам етноса, и биће ти који ће играти кључну улогу у формирању новопрокламованог појма нације.

У античко доба, на стварање заједнице и остваривање кроз исту гледало се као на насушну људску потребу, коју је по први пут дефинисао Аристотел изрекавши да је човек Zoon Politikon, државотворно биће које своју суштину изражава управо у заједници. Тако ће готово два миленијума касније Карл Маркс у својим социолошким концепцијама изнети став да је човек друштвено и историјско биће.

Клистенове реформе у Атини 508. г. п. н. е. су Атинско становништо традиционално подељено на 4 родовске филе поделиле на 10 територијалних фила, што је за последицу имало мешање аристократског слоја са сељацима, занатлијама и трговцима, односно стварање кохерентнијег друшва које је на овај начин било приморано на сарадњу зарад остваривања заједничких политичких и економских интереса. За разлику од Платона који се бавио формулисањем појма идеалне државе, Аристотел је поучен историјским искуством, увидео немогућност постојања исте управо због вечите подељености на ''владарски и робовски сталеж''. Ово се може сматрати и првом класном теоријом друштва, која ће вековима касније представљати основ за стварање марксистичке теорије. Према схватању теоретичара марксизма сукоб класа је (у капиталистичком друштву) природно стање друштва које настаје услед неравномерне расподеле власти, угледа и новца.

Историјске тековине творења организованих друштвених заједница донекле су и несвесно створиле психолошки осећај припадности, ојачавајући међусобну солидарност чланова група, која је утрла отворени пут стварању и одржању политичке заједнице, која ће представљати главни корак ка стварању нација.

Нација као сложена културно-психолошко-политичка творевина представља виши степен културног развоја одређене етничке групе људи, окупљене око истих заједничких обележја попут језика, религије, обичајa(...), кључно темељена на њиховом осећању о припадности тој нацији. Пут ка стварању сложених заједница заправо је пут од појединачног ка општем, пут од човека ка друштву, од грађанина ка нацији, са Човеком појединцем као његовим основним елементом. Стога се нација првенствено темељи на психолошким, потом културним па тек онда политичким факторима, јер је управо психолошки фактор тај који је водио ка стварању националне кохезије и омогућио културном, а потом и политичком фактору да дођу до изражаја.

У XVII веку дошло је до буђења националног духа, и теорија о народном суверенитету, које су за последицу имале слом апсолутистичке феудалне монархије кроз низ буржоаских револуција, утирући пут ка стварању првих националних држава.

Сам појам националне државе подразумева државу у којој постоји знак једнакости између државе као политичког и правног ентитета одређене нације, и као културног и етничког идентитета. Дакле, етничке групе које су својим културним уздизањем, предусловљеним израженим осећајем припадности тој групи, ступиле на виши културно-психолошко-политички ниво, створиле су своје нације. Територије које су оне настањивале временом су постале део њиховог културног наслеђа. Нације, окупљене око сада већ јасно вековно формулисаног заједничког идеала и територије, створиле су своје (националне) државе. На тај начин држава је постала гарант заштите нације!

''Вара се круто, ко мисли, да сама заједница крви и језика одлучује у стварању јаких и сретних држава.'' -Златко Хорватић, Велика Епохина енциклопедија афоризама, Епоха, Загреб, 1968, стр. 123.

При проучавању историјско-филозофско-социолошких узрока о теорији настанка државе, незаобилазно је проучавање моћи као једног од кључних фактора за стварање модерних националних држава, управо кроз призму употребе директне силе. Са увођењем појма моћи, односно (директне) силе, нераскидиво се мора повезати и појам идеологије, који се може дефинисати као ништа друго до теоријска припрема за тек предстојеће догађаје, као и накнадно оправдање за претходно учињене поступке моћних.

''Владе су једра, народ ветар, држава лађа, време море.'' -Златко Хорватић, Велика Епохина енциклопедија афоризама, Епоха, Загреб, 1968, стр. 122.

Појам државе дефинисан је постојањем политичког апарата: институција (владе, парламента), државних органа и њихових службеника, који у заједничком функционисању омогућавају владавину над одређеном територијом. Не треба изоставити ни правни систем који би институције подржао, као и оружану силу која служи спровођењу политике дате државе. Држава, за разлику од традиционалних друштава, дефинисана је и следећим одликама:

  • Суверенитетом: држава је двојако независна, а у односу на грађане постоји само једна врховна власт, која се спроводи у оквиру тренутно тачно дефинисаних граница.
  • Грађанством/држављанством: за разлику од традиционалнних друштава, већина становништва се унутар граница државе чије држављанство поседује осећа припадником њене нације.
  • Национализмом - вид идеолошког учења модерни је појам који се храни осећањима и симболима из далеке прошлости, градећи тим путем идентитет појединца и омогућавајући му притом вид припадности заједници..

Развој суверенитета, грађанства и национализма условио је у току претходна два века стварање суверених националних држава.

''Западна цивилизација почела је да пропада од тренутка када је уместо хришћанства прихватила национализам као примитивну религију, која људе нагоди да уместо Бога обожавају нацију.'' -Владимир Вулетић, Социологија, Klett, Београд, 2012, стр. 92.

Питање опстанка, данас законом признатих и јасно дефинисаних националних мањина у оквиру установљених (националних) држава доводи до појма ''Нација без државе''. То је уникатни појам у модерној историји, појам у ком су изражени и потпуно присутни сви елементи једне нације, али без независне политичке заједнице и сопственог државног апарата. У оквиру појма ''нација без државе'' разликујемо следеће односе између националне мањине и саме државе:

  • Нације без државе са високом степеном аутономије: Квебек (француско говорно подручје) и Фландрија (холандско говорно подручје).
  • Нација без државе са одређеним степеном аутономије: у Британији појава Шкотске и Велса, који поседују сопствене историје и културна обележја, а поседују само неке сопствене институције. (шкотски Парламент и велшка Скупштина); у Шпанији аутономне заједнице Баскија и Каталонија.
  • Нације непризнате од стране државе у чијим је оквирима настањена: Курди у Турској и Тибет у Кини.

Битно је напоменути да у свим наведеним нацијама без држава постоје јаки национални покрети који се залажу за потпуно остваривање независности и оцепљење од матичне државе.

Дефинишући тако појам суверености нације, западна цивилизација отворила је низ и данас актуелних националних питања широм света, и тиме показала све недостатке своје политике, који се огледају у њеним двоструким аршинима. Тако су оне државе које су у фебруару 2008. године признале проглашење независности Аутономне Покрајине Косово (и тиме нарушиле територијални интегритет суверене државе Републике Србије), у октобру исте године осудиле званично руско проглашење и признање независности Абхазије и Северне Осетије, наведећи као један од аргумената управо нарушавање територијалне целовитости Грузије. Данас, ни непуну деценију касније, јасно се могу видети последице овакве политике западних сила: селективна генерализација представљала је само окидач домино ефекта. У таквом систему, Косово ће представљати само први у низу догађаја који ће пољуљати, а данас видимо и створити изразите геополитичке промене на карти света. Сетимо се само Кримског сценарија и погледајмо данас новоруску, украјинску кризу. Какве је то последице имало за глобално друштво? Може се видети да је глобално друштво данас поларизованије него икада.

''Турајући ти хлеб у уста да би што боље певао, запуше ти их, па не можеш ни дисати.'' Златко Хорватић, Велика Епохина енциклопедија афоризама, Епоха, Загреб, 1968, стр. 624.

Проблем са нацијом и национализмима један је од најактуелнијих горућих проблема афричког континента, који своје корене вуче из колонизационог и постколонизационог периода. Након западноевропског покоравања племенских групација, и упостављања своје власти и управе над истим, афричко становништво било је приморано на живот у донекле организованој заједници – ''друштву са поретком''. У другој половини ХХ века проглашена је независност некада покорених држава Африке. Истовремено, занемарено је питање древних, тада само пригушених културних и етничких подела међу становништвом. Данас, управо због (не)осећаја припадности широј друштвеној групи (читај нацији), становници већег дела афричког континента су у константним крвавим сукобима. Последице стварања држава, као резултат ''стварања нација'' на афричком континенту, по систему стварања националних држава индустријализованог друштва западне Европе, можемо окарактерисати као и више него трагичне.

''Историја се понавља, али сваки пут све више кошта!'' Винстон Черчил

Да је и у савременој историји егзистирање нације без државе увек актуелно и спорно, може се приметити на посебном случају нације без државе (до 1948. године јеврејски етнос) и сада још увек актуелно и спорно, са претходно наведеним тесно повезано, палестинско питање.

Чињеница да је друштво од античког периода до данас доживело изразити развој, као да потискује ону другу, важнију, да је човек и даље камен темељац и обртна осовина истог. Очигледно да је, човек баш попут вука – кроз историју мења само одоре. Али ћуд? Тешко, рекло би се.

Као и класе, готово две ипо хиљаде година раније, (националне) државе данас, чак и самоиницијативно преузимају смели корак напред, још једном допуштајући економско-политичким интересима да се издигну изнад разлика, уводећи нас тако у епоху стварања унија и федерација, готово бришући претходно вековима крвљу кројене границе међу државама. На даље, са развојем технологије, масовних миграција појединаца, глобализације и појавом космополитизма, унутар државе дошло је до стварања плурализма нација. Давањем права националним мањинама и гарантом њихове равноправности са ''доминантном'' нацијом de facto се укида појам националне државе (изузев ''патуљастих'' готово потпуно хомогених земаља широм света).

И док се у Африци воде крвави оружани сукоби за стицање националности, у оном делу света одакле је појам национализма и нације постао, он је већ на заласку: нације постоје тек као вид међуљудског распознавања. Потврду претходног исказа можемо пронаћи у појму десуверенизације насталом у другој половини ХХ века. Наиме, данас се нације и државе добровољно одричу дела свог суверенитета, који преносе на одређени политички центар, да би са прикључивањем одређеном савезу заштитиле свој териториј и интересе. Друштво је почело са исписивањем новог поглавља своје историје, поглавља наднационалних интеграција.

''Успон је културе полаган, пад стрм.'' Златко Хорватић, Велика Епохина енциклопедија афоризама, Епоха, Загреб, 1968, стр. 257.

Примери из прошлости, али и савременог друштва указују на чињеницу да тзв. ''сталног калупа'' нема. Уколико би смо се осврнули на речи Арнолда Тојнбија, закључили би смо да се друштвене промене збивају по систему ''изазова и одговора'', што нас наводи на чињеницу да ће друштво и цивилизација константно напредовати, све док буду успевали да пруже адекватне одговоре на изазове окружења. Отуда слободно можемо и закључити да концепт нације без државе, управо као и концепт државе без нације делује тренутно потпуно одрживо и могуће. Штавише, постао је императив модерног доба. Данашње уније и федерације као сложене психолошко-културно-политичке творевине представљају виши степен културне еволуције одређених нација, окупљених првенствено око заједничких интереса.

Познато је да интерес говори све језике и игра све улоге. На времену и историји остаје да покаже у ком правцу то плови барка света на бурном мору данашњице, вођена ветровима истог...